Pošto mi je Bog pokazao putovanje adventnog naroda u Sveti Grad kao i bogatu nagradu predvidenu za one koji ocekuju Gospodnji povratak sa svadbe, smatram svojom dužnošcu da vam ukratko opišem ono što mi je Gospod otkrio. Božji sveti moraju da produ kroz mnoga iskušenja. Ali „naša laka sadašnja briga donosi nam vecnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ovo što se vidi za vreme, a ono što se ne vi di vecno" (II Kor. 4, 17). Nastojim da donesem jedan dobar izveštaj i nekoliko grozdova iz nebeskog Hanana, zbog cega mnogi hoce da me kamenuju kao što je zbor sinova Izrailjevih hteo da kamenuje Haleva i Isusa Navina zbog njihovog izveštaja (IV Mojs. 14, 10). Ali ja vam kažem, draga braco i sestre u Gospodu, to je veoma dobra zemlja i mi je možemo naslediti. Dok sam se molila pred porodicnim oltarom, sišao je na mene Sveti Duh i ucinilo mi se da se sve više i više penjem, daleko iznad ovog tamnog sveta. Pogledah oko sebe ne bih li videla adventiste u ovom svetu, ali ih nisam mogla naci; tada mi neki glas rece: „Pogledaj još jednom i malo više gore". Podigoh na to oci i spazih jednu pravu, usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putuju adventisti u Sveti Grad koji se nalazi tek na kraju njihovog puta. Od samog pocetka staze njih obasjava blistava svetlost; andeo kaže da je to ponocna vika. Ova svetlost sija celim putem kako se njihove noge ne bi spotakle. I dok svoj pogled upiru u Isusa koji se nalazi upravo ispred njih vodeci ih u Grad, oni su potpuno bezbedni. Medutim, mnogi posustaju i govore kako je grad odvec daleko, kako su oni ocekivali da mnogo brže stignu. Tada Isus u želji da ih ohrabri podiže svoju slavnu desnicu iz koje izvire svetlost i obasjava grupu adventista i oni pocinju da klicu: „Aliluja". Neki lakomisleno odbacuju svetlost i govore da ih nije Bog dotle doveo. Iza njih stoga nestaje svetlosti i oni ostaju u potpunoj tami; spoticu se izgubivši iz vida putokaz a i Isusa i najzad padaju sa staze dole, u mracni i zli svet. Do nas zatim dopire Božji glas koji zvuci kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i cas Isusovog dolaska. Živi sveti, njih 144000 na broju, poznaju i razumeju glas, dok nepokajani misle da je to grmljavina i zemljotres. Objavivši taj trenutak, Bog izliva na nas svoj Sveti Duh i naša lica blistaju slavom Božjom, slicno licu Mojsijevom kad je silazio sa Sinajske gore.
Svih 144000 spasenih zapecaceni su i potpuno sjedinjeni. Na njihovim celima su ispisane reci: Bog, Novi Jerusalim, i blista jedna zvezda u kojoj se nalazi Isusovo novo ime. Pri pogledu na našu srecu i svetost bezbožnici se gnjeve i žestoko navaljuju da nas bace u tamnicu, ali mi podižemo ruku u ime Gospodnje i oni bespomocno pa daju na zemlju. Tada oni iz „zbornice sotonine" uvidaju da nas Bog zaista ljubi, nas koji smo je dan drugome prali noge i bracu pozdravljali svetim celivom, te prilaze da se poklone pred našim nogama (Otkr. 3, 9).
Ubrzo naše oci bivaju privucene pojavom jednog malog crnog oblaka velicine otprilike kao pola covecije ruke, jer svi znamo da je to znak Sina covecijeg. Svi u svecanoj tišini posmatramo kako se oblak približuje i postaje sve svetliji i velicanstveniji, da bi se konacno pretvorio u veliki beli oblak. Donja strana mu je kao u plamenu; iznad njega se uzdiže duga dok se oko njega nalaze desetine hiljada andela koji pevaju najdivnije pesme; na oblaku sedi Sin coveciji. Kosa Mu je bela i u uvojcima se spušta do ramena, a na glavi ima mnogo kruna. Noge su Mu kao oganj razgoreo, u desnoj ruci ima oštar srp a u levoj srebrnu trubu. Ocima koje su kao plamen ognjeni On ispituje svoju decu do dna duše. Pobledela su lica svih okupljenih a onih koje je Bog odbacio cak i pocrnela. Svaki se glasno pita: „Ko može opstati? Da li mi je haljina besprekorno cista?" Andeli prestaju da pevaju i za trenutak vlada grobna tišina dok Isus progovara: „Opstace samo oni koji imaju ciste ruke i cisto srce; moja vam je milost dovoljna." Na te se reci naša lica ponovo oblivaju sjajem a radost ispunjava svako srce. Andeli opet i to još glasnije pevaju dok se oblak sve više približuje.
Zatim odjekuje srebrna truba dok se Isus okružen ognjenim plamenovima spušta na oblaku. On upire pogled na grobove zaspalih svetih, podiže svoje oci i ruke k nebu i uzvikuje: „Probudite se! probudite se! probudite se! vi koji spavate u prahu i ustanite." Dolazi do snažnog zemljotresa. Grobovi se otvaraju i mrtvi izlaze iz njih odeveni u besmrtnost. Verni, 144000 na broju, klicu „Aliluja!" dok prepoznaju svoje prijatelje koje je smrt bila otrgla od njih; u istom trenutku mi bivamo preobraženi i "zajedno sa njima" uzdižemo se „u susret Gospodu na nebo".
Svi skupa na oblaku uznosimo se sedam dana do Staklenog mora gde Isus donosi krune i sopstvenom desnicom ih stavlja na glavu svakog od nas. Daje nam takode i zlatne harfe i palme pobede. Tu na staklenom moru 144000 stoje u savršenom cetvorouglu. Pojedini imaju vrlo blistave krune, a drugi ne baš tako sjajne. Neke krune su pune zvezda, dok ih je na drugima manje. Ipak, svi su potpuno zadovoljni svojim krunama. I svi su od glave do pete zaodeveni sjajnim belim ogrtacima. Andeli su svuda oko nas dok preko Staklenog mora koracamo ka vratima grada. Isus podiže svoju mocnu, slavnu ruku, dotice se bisernih vrata koja se pokrecu na svojim blistavim šarkama i On nam kaže: „Vi ste svoje haljine oprali u mojoj krvi i cvrsto se držali moje istine; udite unutra!" I svi ulazimo osecajuci da imamo puno pravo na ovaj Grad. Tu zapažamo drvo života i presto Božji. Od prestola tece jedna bistra reka a sa obe strane reke uzdiže se drvo života. Stablo drveta nalazi se i na jednoj i na drugoj strani reke; oba stabla su od cistog zlata, prozracna. Najpre mi se ucini da vidim dva drveta. Ponovo posmatram i vidim da su pri vrhu sjedinjenja. Tako se drvo života uzdiže sa obe strane žive reke. Njegove grane spuštaju se na dohvat naše ruke; plodovi su prekrasni, prelivaju se u zlatnoj i srebrnastoj boji.
Svi dolazimo pod drvo života i sedamo osmatrajuci velicanstvenost okoline. Prilaze nam braca Fic i Štokman koji su ranije propovedali Jevandelje o carstvu i koje je Bog položio u grob da bi ih spasao, i pitaju nas šta smo sve preži veli dok su oni spavali. Mi pokušavamo da se prisetimo najvecih iskušenja, ali ona izgledaju tako sitna i beznacajna u poredenju sa daleko pre težnijom, vecnom slavom koja nas okružuje da o njima uopšte nije vredno govoriti, i svi uglas klicemo: „Aliluja, nebo je lako zadobiti!" Naši prsti se doticu žica zlatnih harfi i nebeski svod odjekuje od njihovog zvuka.
Sa Isusom na celu izlazimo iz grada i spu štamo se na zemlju, na jednu visoku planinu koja ne može da drži Gospoda, vec se pri dodiru Nje govih nogu raspada i tako nastaje jedna velika ravnica. Zatim podižuci svoj pogled gore prime cujemo i veliki Grad sa dvanaest temelja i dva naest vrata, po troja sa svake strane; na svakim vratima stoji po jedan andeo. Svi uglas klicemo: „Grad, veliki Grad, silazi od Boga s neba", i on se spušta upravo tu gde mi stojimo. Odmah pocinjemo da razgledamo spoljni izgled Grada. U njemu ima mnogo velicanstvenih kuca od srebra, oslo njenih na cetiri stuba ukrašenih biserom, što veoma lepo izgleda. U njih treba da se usele sve ti. Svaka kuca ima po jednu zlatnu policu. Za tim videh kako mnogi ulaze u kuce, skidaju svoje blistave krune, stavljaju ih na police a onda od laze u polja odmah u blizini kuca da rade zemlju; ali ne ovako kako mi ovde moramo da radimo; ne, ne. Jasna svetlost blista iznad njihove glave i oki neprestano klicu slaveci Boga.
Videla sam i jednu poljanu punu svakovrsnog cveca i dok sam ga brala uzviknuh: „Ono nikada nece uvenuti." Zapazila sam i jedan travnjak sa neobicnom travom velicanstvenog izgleda; trava je sveže zelena sa srebrnasto zlatnim odbleskom i dostojanstveno se povija u slavu Isusa kao Cara nad carevima. Zatim nailazimo na jednu oblast punu životinja svih vrsta: lav, jagnje, leopard i vuk — svi zajedno u savršenom miru i slozi. Pro lazimo izmedu njih i oni mirno idu za nama. Po tom zalazimo u šumu, ali nimalo nalik na mrac ne šume kakve ovde imamo; ne: vec svetle i veli canstvene; grane drveca povijaju se gore-dole a mi svi klicemo: „Živecemo u pustinji bez straha i spavati u šumama". Prolazimo kroz šume putujuci prema brdu Sion.
Usput susrecemo jednu grupu koja takode posmatra krasote ovog mesta. Pada mi u oci crveni obrub na njihovim haljinama, krune su im bli stave, a haljine cisto bele. Pozdravljamo ih i ja pitam Isusa ko su oni. To su mucenici koji su za Njega položili svoj život, kaže On. S njima je i jedno veliko mnoštvo dece koja isto tako imaju crveni rub na svojim haljinama. Brdo Sion pruža se upravo pred nama, na njemu se uzdiže velicanstveni hram, dok je oko njega još sedam brežuljaka gde rastu ruže i ljiljani. Videla sam kako se mališani penju ili pak na svojim malim krilima uzlecu na vrhove brda i beru cvece koje ni kada ne vene. Oko hrama raste drvece svake vrste i još više ulepšava predeo: šimšir, bor, jela, maslina, mirta, nar i smokva povijena pod teretom prispelih plodova, što ovo mesto cini još velicanstvenijim. Na samom ulazu u sveti hram, Isus svojim umilnim glasom izjavljuje: „Samo 144000 mogu da udu", a mi klicemo: „Aliluja!"
Hram se oslanja na sedam stubova prozracnih, od cistog zlata, ukrašenih najlešpim biserom. Krasotu koju sam tamo videla nisam u stanju da opišem. O, kad bih znala da govorim hananskim jezikom, tek onda bih mogla da donekle prikažem slavu onog boljeg sveta! Videla sam tamo kamene stolice na kojima su zlatnim slovima izgravirana imena svih 144000. Razgledavši velicanstveni hram izlazimo napolje, tu nas Isus ostavlja i odlazi u grad. Ali, ubrzo ponovo cujemo Njegov umilni glas: „Dodite, narode moj, vi koji ste došli od nevolje velike, tvorili Moju volju i stradali za Mene; hodite na veceru, a ja cu se zapregnuti i služicu vam." Mi klicemo: „Aliluja! slava" i ulazimo u Grad. Tu je sto od cistog srebra, dugacak mnogo kilometara, a ipak se ocima može sagledati. Na stolu sam videla plod drveta života, manu, bademe, smokve, nar, grožde i mnoge druge vrste voca. Zamolih Isusa da mi dozvoli da i ja jedem to voce, ali On rece: „Još ne, jer oni koji okuse ovdašnje plodove ne vracaju se više dole na zemlju. Ali ako ostaneš verna, uskoro ceš jesti plod sa drveta života i piti vodu živu". I još je dodao: „Moraš se opet vratiti na zemlju i pricati drugima o ovome što sam ti pokazao." Zatim me je jedan andeo lagano spustio u ovaj mracni svet. Ponekad pomišljam da ovde necu moci da izdržim; sve na zemlji izgleda tako sumorno. Osecam se ovde veoma usamljenom, jer sam videla bolju zemlju. O, kad bih imala krila kao golub da odletim i nadem sebi pokoja! |